Decentralizovane aplikacije: prvi kontakt običnog čoveka sa blokčejnom

Kada govorimo o web3-ju često se fokusiramo na vrednosti pokreta kao takvog, kompleksnu tehnologiju blokčejna ili neke naizgled magične pristupe u rešavanju problema privatnosti kao što su zero-knowledge dokazi ili potpuna homomorfna enkripcija. Nekad pričamo o pametnim ugovorima, decentralizovanim autonomnim organizacijama ili bihevioralnim teorijama igara koje prožimaju blokčejn. 

No, ništa od navedenog najverovatnije neće uticati da web3 postane dominantna realnost u svetu, tj. da ga većina ljudi usvoji i koristi kao što danas koristi Snapchat, Word ili neku treću aplikaciju.

A da, aplikacije. Aplikacije su zgodne jer suštinski predstavljaju upakovanu tehnologiju koja jednostavno i efikasno zadovoljava neku ljudsku potrebu. 

Na primer, ako neko ima potrebu za malo eksterne valdacije, Instagram je sjajna aplikacija. Otpremiš fotku, ukrasiš je sa malo filtera i postaviš na sud mreži svojih pratilaca koji će da lajkuju i komentarišu. Dopamin odradi posao bez napora. Korisnik ne mora da razmišlja gde se nalazi Instagramov server, koja tehnologija upravlja filterima, koje jednačine upravljaju algoritmom i slično. On jednostavno koristi ono što mu je servirano na za njega zadovoljavajuć način. Nikakva filozofija.

Naravno, i web3 ima aplikacije, ali, epilog je takav da će na primer tvoja tetka svoj jutrić-kafica post ipak okačiti na Fejsbuku a ne na Farkasteru. 

Ovo je priča o decentralizovanim aplikacijama, njihovim karakteristikama, prednostima, ali i ograničenjima koji stoje između njih i većine krajnjih korisnika.

Šta su decentralizovane aplikacije?

Decentralizovane aplikacije (DApps, dApps, Dapps, dapps, Đapps, ili kako god vam volja) su aplikacije koje mogu da funkcionišu autonomno, obično koristeći pametne ugovore koji rade na decentralizovanom računarskom sistemu, blokčejnu ili drugom distribuiranom registru.

Za mnoge i bitkoin na neki način predstavlja decentralizovanu aplikaciju, ali čini se da su stvari malko složenije. Ako kopamo po istoriji decentralizovanih aplikacija ne bi bilo zgoreg poći od jednog rada koji temeljno definiše ovaj pojam.

Tad rad je objavljen 2014. godine (dakle čak pet godina nakon nastanka bitkoina) pod nazivom „The General Theory of Decentralized Applications, Dapps“, koji su napisali autori Dejvid Džonston, Šon Vilkinson i još neki autori.

Prema ovoj teoriji postoji nekoliko kriterijuma prema kojima se decentralizovane aplikacije mogu klasifikovati. 

Decentralizovane aplikacije tipa I imaju sopstveni blokčejn. Bitcoin je očigledan primer a u ovu kategoriju svakako spadaju i drugi "alt-coini".

Decentralizovane aplikacije tipa II koriste blokčejn tipa I. Ove aplikacije funkcionišu kao protokoli i imaju sopstvene tokene koji su neophodni za njihovu upotrebu. Takođe su i platforme za treći tip decentralizovanih aplikacija.

Decentralizovane aplikacije tipa III koriste protokole aplikacija drugog tipa. Poput njih i ove aplikacije su protokoli koji imaju sopstvene tokene neophodne za njihovu usko-specifičnu funkcionalnost, recimo NFT marketplace ili digitalni novčanik.

Da bi se neka aplikacija smatrala decentralizovanom mora da ispuni sledeće kriterijume:

• Mora biti potpuno open-source, raditi autonomno i ne sme biti pod kontrolom nijednog entiteta koji poseduje većinu njenih tokena. Može prilagođavati svoj protokol u skladu sa predloženim poboljšanjima i fidbekom sa tržišta, ali sve promene moraju biti donesene konsenzusom korisnika. (videti pod DAO)
• Podaci i zapisi o radu aplikacije moraju biti kriptografski sačuvani u javnom, decentralizovanom blokčejnu kako bi se izbegla bilo kakva centralizovana tačka otkaza.
• Aplikacija mora koristiti kriptografski token, koji je neophodan za pristup aplikaciji, a svaki doprinos od strane korisnika (mining, staking) treba da bude nagrađen tokenima.

Postoje dva uobičajena mehanizma pomoću kojih decentralizovane aplikacije mogu uspostaviti konsenzus: proof-of-work (PoW) i proof-of-stake (PoS).

Kod proof-of-work mehanizma, odluke o promenama u decentralizovanoj aplikaciji donose se na osnovu količine rada koju svaki učesnik ulaže u njegovu operaciju. Kao što je poznato, Bitcoin koristi ovaj pristup u svom svakodnevnom funkcionisanju (mining)

Kod proof-of-stake mehanizma (koji Ethereum koristi nakon The Merge-a), odluke o promenama u aplikacijama donose se na osnovu procentualnog vlasništva učesnika u aplikaciji. Na primer, glas učesnika koji kontroliše 10% tokena izdatih od strane dApp-a može da nosi 10% težine u odlučivanju. 

Ova dva mehanizma mogu se koristiti čak i paralelno. Takva kombinacija omogućava aplikaciji-u da troši manje energije u odnosu na čist proof-of-work i istovremeno ga čini otpornijim na 51% napade. Takođe, postoje i još neki vidovi konsezus mehanizama kao što su Proof-of-Authority, Proof-of-History, Proof-of-Activity, Proof-of-Capacity, itd.

Osim konsenzus mehanizama, interesantan je i način na koji aplikacije nagrađuju korisnike koji doprinose radu mreže. Na primer, kod Bitcoina, bitcoini se distribuiraju rudarima kroz unapred definisani algoritam koji potvrđuje transakcije i održava rad lanca.

Drugi pristup je fundrasing, gde se tokeni dodeljuju onima koji finansiraju početni razvoj aplikacije.

Takođe, imamo i nešto što bi se moglo nazvati razvojim modelom gde se tokeni dele isključivo za razvoj aplikacije. Oni postaju dostupni prema unapred određenom rasporedu i distribuiraju se kroz bounty sistem zasnovan na proof-of-stake mehanizmu.

Šta decentralizovane aplikacije suštinski popravljaju?

Za početak kratak osvrt na to kako funkcionišu centralizovane, tj. tradicionalne web2 aplikacije.

Centralizovane aplikacije rade na serverima kojima upravlja jedan entitet, što znači da su i softver aplikacije i svi podaci u vlasništvu i pod kontrolom nekog vlasnika ili kompanije. Meta, kompanija koja stoji iza Fejsbuka i Instagrama, kontroliše apsolutno svaki aspekt tih aplikacija od toga koje će privatne podatke da vam traže do uvođenja dugmeta za dislajk. Jedini izbor koji ima korisnik je – igraj po zadatim pravilima ili ne koristi aplikaciju.

Nasuprot tome, decentralizovane aplikacije razbijaju taj pristup korišćenju aplikacija. Neke od razlika, ili bolje rečeno prednosti su:

Bez posrednika: Za razliku od tradicionalnih aplikacija koje kontroliše jedna kompanija, decentralizovane aplikacije funkcionišu na decentralizovanoj mreži.

Brže transakcije: Bez autoriteta koji odobrava svaku interakciju, transakcije nemaju centralizovan bottleneck i tako imaju mogućnost da se brže izvršavaju.

Transparentnost: Pošto je kod decentralizovanih aplikacija dostupan svima, to povećava poverenje korisnika i omogućava im da vide kako se njihovi podaci koriste.

Kontrola nad podacima: Decentralizovane aplikacije mogu biti ustrojene tako da korisnicima pružaju veću kontrolu nad ličnim podacima.

Primena decentralizovanih aplikacija

Spektar primene decentralizovanih aplikacija je širok i šarenolik. Čitaocima ovog bloga će verovatno najbliži biti domen finasija gde su decentralizovane aplikacije napravile pravu revoluciju. Bilo da pričamo o decentralizovanim lending aplikacijama, menjačnicama ili nekim aplikacijama sa nekim još naprednijim finanijskim instrumentima, jasno je da je DeFi ekosistem oberučke prihvatio moć decentralizovanih aplikacija. 

Drugi primer su decentralizovane platforme u medijima koje omogućavaju kreatorima (muzičkim, video ili tekstualnim) da monetizuju svoj rad direktno, bez posrednika koji uzimaju veliki deo zarade. Kreatori mogu da tokenizuju svoj sadržaj i tako prikupljaju sredstva i direktno dobijaju podršku od konzumenata.

Treća primena bi mogla biti u lancima snabdevanja gde transparentna priroda decentralizovanih aplikacija omogućava jasne uvide u kretanje robe od izvora do krajnjeg potrošača.

Možemo nabrojati još neke niše gde se decentralizovane aplikacije primenjuju kao što su gejming, zdravstvo, glasanje i upravljanje, i naravno društvene mreže. 

Decentralizovane aplikacije, naravno, imaju i svoje manjkavosti. One nisu tako jeftine za korišćenje. Zatim, tu je i složenost korišćenja, a pre svega visok stepen odgovornosti, ali i tehničkog znanja da se ne bi pravile greške (slanje sredstava na pogrešnu adresu, izbor protokola, čuvanje wallet-a i slično). Na kraju, decentralizovane aplikacije nemaju “panic button” – nema trećih lica koje bi sredile neprijatnu situaciju. Kada zabrljamo, greške su nepopravljive.

Dakle, pred decentralizovanim aplikacijama je i dalje dug put kako bi zadobile poverenje krajnjih korisnika u ogromnom broju. Njihovi problemi su neodvojivi od samih problema koje blokčejn tehnologija ima. Može se reći i da su isti. Na kraju ljudi će koristiti ono što im je lakše – direktni benefiti moraju da se upakuju u odoru jednostavnosti. Tada ćemo verovatno videti i “jutrić-kafica” postove na Farkasteru. Ali to će, nažalost, stvoriti novu vrstu problema.